*******only_FOR_me_AND_my_love*******

Jednostavno  je  teško  zaboraviti  neke  stvari  ma  koliko  se  trudila. Stvari  koje  su  već  odavno  izgubile  svoj  smisao. Voljeti  nekoga, a  znati  da  tu  više niikada  ništa  neće  biti, teško  je...Svakim  danom  sve  više  gubim  snagu, bojim  se  sopstvene  propasti. Ljubav  je  neopisiva, ona  je  ujedno  nešto  divno  i  nešto  najgore. Svjetlost  u  životu, bol  na  srcu. Koliko  samo  puta  kažem  sebi  gotovo  je, tu  je  kraj. Govorim  to  a  želim  suprotno. Um  mi  nadvladava  srce. Pokušavam  utišati  vapaje  duše, ugušiti  glasove  koji  mi  govore  ono  što  i  srce, da  je  to  ljubav, iskrena. Ali  nemoguće  je  zaboraviti  svu  tu  sreću  koju  sam  tada  imala, sve  ono  što  osjećam  još  uvijek  iskreno  je...predano,do  kraja.. Osjećam  da  po  prvi  put  iskreno  volim. Iako  sam  mlada  znam  šta  znači  iskreno  voljeti. Valjda  je  ljubav  i  poslije  5  mjeseci  osjećati  isto  kao  prvi  put, valjda  je  ljubav  i  poslije  5  mjeseci  zadrhtati  kada  god  ga  vidim, valjda  je  ljubav pri  pomisli  na  njega  osjetiti  čudan  drhtaj  u  stomaku, tijelu. Valjda je  to  ljubav... Zaista  je  iskreno  ono  što osjećam, iskreno  je  ono  što  mislim...ja  stvarno  iskreno volim. Bože, pa  ova  ljubav  toliko  boli. Zašto  on  jednostavno  ne  izađe  iz  mog  srca. Pa  prošlo  je  dugo  vremena. Prošlo  je  toliko  dana  ispunjenih  bolom, zar  više  vrijedi  čekati, nadati  se...zar  vrijedi  više  patiti. Bol  me  ubija, želim  da  nestane, želim  zaboraviti...trudim  se  ali  ne  mogu. Prokleta  ljubav  ubija  me...zašto  jednostavno  ne  nestaneš...zašto  još  uvijek  živiš  u  meni...zašto  još  uvijek...

Prošlo  je  5  mjeseci a 

ja  njega  još uvijek 

VOLIMMMMMMMMM

...uzalud...kad te vidim srce stane...stara vatra      opet plane...i ne znam  se                                                  pomaknuti...ponovo...pokušavam  te  izbrisati       iz  svojih  misli, jednostavno  pokušavam  te            izbaciti  iz  svoje  glave  ali  bezuspješno...toliko     nas toga  veže  da  se pitam  ponekad  da li  je ta    prokleta  ljubav  toliko  jaka  da  je  moguće               toliko  voljeti...želim  u  jednom  trenutku                nestati  sa  ove   proklete  zemlje...želim  umrijeti... jer  ne  nalazim  smisao  života u  drugim  stvarima...molila  sam  Boga  da  izađem  iz  te  priče  nepovrijeđena, ali  bezuspješno...toliko  sam  povrijeđena, slomljena  i  mislim  da  više  nikada  nikome  neću  moći  vjerovati,nikada  više  nikog  voljeti...jednostavno  želim  samo  biti  sama, sama  u  tami  svoga  svijeta, sa  svojom  patnjom...svojim  prokletstvom...želim  zauvjek  biti sama, a  možda  kroz  godine  tuge  pokušam  zaboraviti  prokletu  ljubav...misli  da  to  nije  moguće  ali  tračak nade  u  meni  postoji...poslije  svega...još  uvijek...

... jednostavno  nam  nije  suđeno ...

Zaista  mi  više  nije  jasno koja je  svrha  ljubavi...zašto  ju  je  Bog  dao. Da  li ima  za  cilj  povrijediti  i  nanijeti  bol  svakom  kome  se  u  životu  pojavi. Dođe  kada  se  najmanje  nadamo, kada  je  najmanje  očekujemo, onda  nestane  i  ostavi  samo  bol  iza  sebe...na  ruševinama  sreće  izgradi  spomenik  svojoj  pobjedi. Baš  tako  kao  da  je  glavni  cilj  da  prevari ljude, da  pomisle  da  su  srećni  pa  da  ih  onda  povrijedi....užasan  trag  ta  prokleta  ljubav  ostavi...trag  poslije  kojeg  se  ne  možemo  duže  vrijeme  oporaviti. Ali  zašto?!  Zašto  činiti  ljude  nesretnim, zar  je  to  glavna  poenta  ovog  glupog  života. Zar  je  bitno  živjeti  ako  znamo  da ćemo  uvijek  kada  pomislimo  da  smo  sretni  biti  razočarani, zar  je  važno  živjeti  kada  znamo da  idealne  osobe ne  postoje. Da  iza  svakog  ćoška  vreba neko  ko  će  vam  nanijeti  zlo, povrijediti  vas...zar  je  to  smisao  života...Koliko  sam  samo  puta  pomislila  da  postoje  osobe  koje  su  sposobne  voljeti...ali...ali  na  kraju  uvijek  se  pokažu  drugačije...jednostavno  nakon  nekog  vremena  maske  padnu  i  sve  postaje  jasno. Koliko  sam  samo  puta  zamislila  idealnog, muškarca  mojih  snova...ali  kada  shvatim  da  on  takav  idealan  postoji  samo    mojoj  glavi, u  mojoj  mašti, da  nije  živ  onda  ponovo  proživljavam  isto. Plačem, budim  se  uplakana  a  sve  to  jer  ne  mogu  biti  sretna. Ne  mogu  voljeti  onog  koga  volim  jer  mi  je  ta  osoba  nanijela  puno  lošeg  u  životu. Ne  želim  jednostavno  više  živjeti...jer  život  bez  ljubavi  je  prazan..nepotpun...

Moj  život  je  tako  prazan  i  beznačajan  jer  ti  nisi  pored mene...nisi  tu  da  mi  ga  uljepšaš...

Još  jedan  14. februar...još  jedan  DAN  ZALJUBLJENIH...a  ja  opet  sama. Iz  godine  u  godinu  na  ovaj  dan  plačem, jer  želim  ono  što  nije  moje... volim  i  nadam  se  nečemu  nemogućem. Gledam  parove, sretne, zaljubljene...mislim  na  nas...na  staro  vrijeme. Sjećam  se  lijepih  i  sretnih  trenutaka, sjećam  se  onog  zaljubljenog  para  koji  je  maštao  da  će  zauvjek  biti  zajedno... a  sada  je  od  toga  ostalo  jedno  veliko  NIŠTA. Još  i  ovaj  prokleti  dan... ovaj  prokleti  14. februar  vraća  mi  uspomene, vraća  mi  patnju...želim  nemoguće - zaboraviti  te... Teško  je  na  ovaj  dan  biti  normalan...ne  misliti  na  ljubav...tako  teško...želim  da  budem  konačno  sretna...da  opet  budeš  pored  mene, i  onda  želim  da  svaki  dan  bude  naš  dan...DAN  NAŠE  LJUBAVI...

     Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, ma koliko  patnje  iz toga proizašlo.

Ono  što  osjećam  prema  tebi  riječima  se  ne  može  iskazati. Kada  te  vidim  obuzme  me  neki  čudan  osjećaj. Osjećam  kao  da  lebdim, kao  da  smo  nas dvoje  sami  u  neko  našem  svijetu, slijepi  i  gluhi  za  sve  i  svakoga... čudno  je  to. Rastali  smo se - kažem  zauvijek. Mislim  da  ću  te  zaboraviti, govorim  da  će  vrijeme  izbrisati  sve. Lažem  samu  sebe, jer  iz  dana  u  dan  molim  Boga  da  mi  te  vrati. Da  bude  sve  kao  prije...iako  znam  da  je  to  nemoguće. Strepim  sama  u  dugoj  noći, suzama  te  zovem, nadam se  da  ćeš  ponovo  mi  doći. Želim  ponovo  osjetiti  tvoje  usne  i  dodir  tvoj. Želim  ponovo  biti  sretna...Želim te  barem  na  trenutak  pored  sebe, želim  tvoju  ljubav  ponovo. Želim  se  osjetiti  voljenom, želim  da  budemo  sretni, jer  znam  da  i  ti  kao  i  ja  patiš. Znam da  me  voliš...ali  ludi  ponos  ne  da  nam  da opet  budemo  zajedno. Prokleti  ponos  stoji  na  putu  našoj  sreći. A  kada  bi  opet  bili zajedno...znam, znam  da  bi s e  zauvijek  voljeli  jer  ono  što  osjećamo  jedno  prema  drugom  nije  glupost  niti  hir, nego  nešto  dublje  i  najiskrenije.  Zato  mi  ostaje  samo  da  ti  kažem  da  ću  te  zauvjek    voljeti, možda  nikada  ponovo  nećemo  biti  skupa, nikada  više  nećemo  biti jedno  kao  što  smo  prije  bili, ali  moja  ljubav  prema  tebi  vječno  će  da  živi, jer  ja  te  volim  iskreno  i  duboko...MOJA  JEDINA  LJUBAVI...

p.s.               

Znam  da  ovo možda nikada  neće  pročitati, ali  jednostavno  sam  imala  želju da  iz  dubine  srca  napišem  ono  što  osjećam, da  mu  kažem da  ga  volim  barem  ovako  jer  nemam  hrabrosti  reći mu  to  u  lice....

Sjećam  se  časa  kad  sam  te  srela, sjećam se  noći  zvijezdane  te...prvi  put  saznala  sam  šta  znači  ljubav  i  riječ  " VOLIM  TE ".   Život  je  sa  tobom  najljepša  priča, najljepša  zora  i  najljepši  san, nekad se  pitam  da  li  je  to  java  ili  nekad  zaista  čudan  san. Sa  tobom  bih  pošla  i  na  kraj  svijeta, za  tvoju  ljubav  dala  bih  sve, zažalit  nikad  neću  mili  da  cijelim  bićem  VOLIM  TE....